U konceptu kreacije života koji postaje autorski stav, reakcija, direktno suočavanje sa njegovim esencijalnim trenucima, fotografija igra glavnu ulogu u stopiranju vremena. Posmatranje života sa strane, bez direktnog učestvovanja, ili delovanje na život direktnim učestvovanjem, dilema je koju fotografi često rešavaju, preispituju ili joj se bezuslovno prepuštaju.

Slobodan Čavić je fotograf kreacije, autor koji, poput dirigenta, kontroliše mizanscensa sa kojim se suočava tokom fotografisanja, odlučno ga prihvata kao sredstvo kojim će isporučiti dve suprotstavljene životne priče. Jedna je ona likovna, u kojoj se akteri postavljaju u skladu sa svim onim atmosferskim efektima socijalnog miljea tipičnim za žanr lajf fotografije. Druga je vešto dodeljivanje uloga u kojoj se Čavić afirmiše kao reditelja, onaj koji komunicira sa svojim modelima, saznaje ko su, šta su, odakle dolaze i u skladu sa tim stvara njihove lične karte.

Ono što fotografije Slobodana Čavića donose, u pomenutom kontekstu stopiranja vremena, jeste dalekosežna slika onoga što sudbina, poput kocke, dodeljuje nekim ljudima. Ipak, u načinu tumačenja tog života kod Čavića se primećuje insistiranje na njegovoj optimističkoj strani, čak i kada je jasno da u nekim slučajevima fotografisani nema nikakvog razloga da bude previše zadovoljan onim što je „izvukao“.

U vrlo direktnom osmišljavanju kompozicije Čavić često insistira na omažima koji nas podsećaju na realizam koji postoji u klasičnom žanr slikarstvu u kome se traga za karakterologijom, međuljudskim odnosima, ali i dokolicama koje ukazuju upravo na odsustvo življenja i prisustvo onog boemskog, kafanskog i ponekada raskalašnog odnosa prema radnoj odgovornosti.   

Tumačeći život kroz nešto što bi se moglo, u metaforičnom smislu, okarakterisati i kao put kojim plovimo, Čavić je stvorio foto-esej koji ukazuje na povezanost detinjstva i konačnog kraja. Takvi kontrasti otvaraju pitanje doživljaja tema svih odabranih fotografija kao jedan montažni sled koji podseća na dokumentarni film o izazovima, prepuštanjima, nadi i veselju.

Na kraju svega život to i jeste. Pitanje je samo da li ćemo uspeti da ga uhvatimo, zadržimo i konačno, kada shvatimo smisao one čuvene latinske misli „Carpe diem“, prihvatimo činjenicu da smo svi mi uvek bili samo fotografisani.